Autor: Slobodan Georgiev, novinar


Nova godina u borbi protiv korupcije: statistika i utisak u javnosti

U Srbiji je došlo do poboljšanja na planu sistemske borbe protiv korupcije – zaključak je koji bi se mogao izvesti ukoliko uporedimo rezultate iz 2018. godine, kada su počeli sa radom timovi Viših sudova i tužilaštva za suzbijanje korupcije, sa statistikom za 2019. godinu koju je BIRN dobio iz ovih institucija.

Zvanični podaci govore da je podignuto više optužnica, više je okončanih slučajeva i na prvi pogled se čini da korupcija polako postaje problem iz prošlosti.

Oblast borbe protiv korupcije ocenjena je u mnogobrojnim međunarodnim izveštajima kao jedan od najvećih problema u Srbiji, a sporost sprovođenja Akcionog plana za Poglavlje 23. u pregovorima sa EU jedna je od potvrda takvih ocena.

S druge strane, analize koje su u okviru projekta „Pravda u ogledalu javnosti“ uradili stručnjaci za medijski i sudski monitoring iz Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i Balkanske istraživačke mreže (BIRN) ne pokazuju da je korupcija nešto sa čim se Srbija suštinski bori, naprotiv.

Sudovi su i dalje opterećeni prevelikim brojem slučajeva koji predugo traju, među kojima nema gotovo nijednog novog velikog slučaja u oblasti borbe protiv korupcije. Nema „velikih riba u mreži“, sudski procesi su mahom vezani za ono što se u teoriji naziva „petty corruption“, odnosno sitna korupcija, a izveštaji u medijima – ako ih i ima – nemaju veliki odjek.

Pored toga, slučajevi korupcije koji su tokom protekle godine dospeli u javnost, pre svega zahvaljujući radu istraživačkih potrala i nezavisnih medija, poput slučaja Krušik, ostaju bez institucionalnog odgovora.

Oblast borbe protiv korupcije ocenjena je u mnogobrojnim međunarodnim izveštajima kao jedan od najvećih problema u Srbiji, a sporost sprovođenja Akcionog plana za Poglavlje 23. u pregovorima sa EU jedna je od potvrda takvih ocena.

Najnoviji izveštaj međunarodne organizacije Fridom haus pokazuje da je Srbija baš na polju borbe protiv korupcije pala najviše u odnosu na godinu pre toga. Kao primer, oni navode da policija i pravosuđe nisu postupali u slučajevima četvorice ministara u Vladi Srbije za koje je postojala velika sumnja da su bili upleteni u koruptivne poslove i kriminal.

Brojevi dobri ali bez suštine

Najviše postupaka bilo je u vezi sa zloupotrebom službenog položaja i davanjem mita. Nije bilo značajnijih postupaka za najteža krivična dela – trgovinu uticajem i pranje novca.

Ako se gledaju samo brojevi, 2019. godina mogla bi da bude ocenjena kao bolja nego prethodna što se tiče rezultata rada specijalnih tužilaštava za borbu protiv korupcije u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kraljevu. Rezultati za 2018, prvu godinu rada specijalnih tužilaštava, predstavljeni su u analizi BIRN-a iz prethodne godine kao neka vrsta „mršavog početka”.

Specijalizovana tužilaštva su počela sa radom u proleće 2018. godine nakon dugotrajnih priprema koje su podrazumevale regrutaciju posebnih tužilaca, njihovu dodatnu obuku, povezivanje sa policijom i forenzičarima i pravljenja „udarnih timova“.

Sudovi i tužilaštva su već tada, na početku svog rada, preuzeli na hiljade slučajeva koje je trebalo rešiti i taj broj do danas nije značajno smanjen iako u drugoj godini njihovog rada, statistički, stvari idu na bolje: tužioci uspevaju da završe više istraga i pokrenu postupke pred sudovima gde se najveći deo slučajeva završava sporazumima o priznanju krivice, a manji deo ide u redovnu sudsku proceduru.

Tužioci su u 2019. godini podigli tužbe protiv 832 osobe za krivična dela iz oblasti korupcije, a 413 osoba je osuđeno za različita koruptivna krivična dela pred Višim sudovima.

Najviše postupaka bilo je u vezi sa zloupotrebom službenog položaja i davanjem mita. Nije bilo značajnijih postupaka za najteža krivična dela – trgovinu uticajem i pranje novca.

Međutim, uprkos nešto boljim statističkim pokazateljima, analiza medijskog izveštavanja i pojedinih postupaka koje je nadgledao tim sastavljen od mladih istraživača – novinara i pravnika – pokazuje brojne slabosti sistema.

Analiza i nevolje

Izveštavanje medija koji dominantno kreiraju javno mnjenje stavljeno je u funkciju vlasti, bilo da se veličaju njeni uspesi u borbi protiv korupcije ili da se mediji koriste za napadanje i diskreditovanje protivnika, a u nekim slučajevima čak i za vršenje pritiska na tužioce i pravosuđe.

Analize koje su uradili stručnjaci za medijski i sudski monitoring, na osnovu izveštaja mladih novinara i pravnika koji su bili angažovani na projektu „Pravosuđe u ogledalu javnosti”, pokazuju stare boljke i medijskog i pravosudnog sitema.

U većini medija na slučajeve korupcije se gleda kao na nešto što bi trebalo da izazove senzaciju, a nalazi za posmatrani period pokazuju da je malo postupaka koji imaju trajnu medijsku pokrivenost i da je uopšte mali broj novinskih izveštaja sa suđenja.

Izveštavanje medija koji dominantno kreiraju javno mnjenje stavljeno je u funkciju vlasti, bilo da se veličaju njeni uspesi u borbi protiv korupcije ili da se mediji koriste za napadanje i diskreditovanje protivnika, a u nekim slučajevima čak i za vršenje pritiska na tužioce i pravosuđe.

Takav odnos medija prema ovim slučajevima dovodi do brojnih povreda etičkog kodeksa novinara posebno u delu prezumcije nevinosti i otkrivanja podataka iz istrage od „izvora bliskih policiji“ ili „anonimnih izvora“.

Sa druge strane, vidljiva je nespremnost tužilaštva da pokrene postupke oko kojih postoji kontroverza u javnosti, a koje uglavnom otkrivaju malobrojni istraživački portali i nezavisni mediji.

Analizom praćenih sudskih postupaka došlo se do zaključka da suđenja predugo traju, što dovodi do pada interesovanja javnosti. Takođe, zbog velikog broja optuženih u pojedinim slučajevima, dolazi do česte opstrukcije postupka koja se pravda formalnim razlozima.

Osim toga, u sudovima se nastavlja sa praksom da sudija „vodi“ postupak umesto da služi kao medijator između tužilaštva i odbrane. Sud je i dalje odlučujući u postupku, dok su tužioci, iako rade po novom sistemu, često pasivni u sudnicama.

Kada je u pitanju transparentnost, zaključak oba istraživačka tima je da je zatvorenost sudova i tužilaštava veliki problem koji otežava da se objektivno sagledaju rezultati njihovog rada i koji otvara prostor za zloupotrebe u javnosti. 

Sudovi objavljuju najave suđenja kasno i nikada ne objavljuju celokupan raspored za mesec dana unapred iako taj podatak postoji u sudovima. Takođe, neusaglašena je praksa o dostupnosti dokumentacije koja prati određeni postupak.

Uprkos brojnim pokušajima da se sudovi i tužilaštva otvore, postupci dobijanja dokumentacije traju predugo i sa neizvesnim rezultatom dok tužioci uglavnim odbijaju komunikaciju sa novinarima pod izgovorom da im je neophodno odobrenje.

Sudovi ostaju zatvoreni i trebalo bi uložiti dodatni napor da sudije shvate da sude „U ime naroda“, a to znači i potrebu za mnogo većim prisustvom javnost u njihovom radu, jer upravo je javnost ponekad jedina zaštita njihovog integriteta od zloupotreba i pritisaka.

 

Scroll to top