Autor analize: Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, član UO CEPRIS-a
U okviru projekta ostvarenog u saradnji BIRN-a i CEPRIS-a analizirano je deset izveštaja o suđenjima za krivična dela organizovanog kriminala i korupcije, sačinjenih od strane mladih saradnika BIRN-a i studenata završnih godina osnovnih i master studija na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Iz sadržaja projektne dokumentacije se uočava da je istraživački okvir obuhvatio praćenje određenih slučajeva organizovanog kriminala i korupcije, pri čemu prilikom izvođenja zaključaka o karakteristikama koje su uočene na suđenjima, ne treba smetnuti s uma da organizovani kriminal i korupcija predstavljaju dva u značajnoj meri različita oblika kriminala.
Mogu se uočiti i slučajevi da u pojedinim izveštajima nisu navedeni ili je upućeno na pogrešne krivičnopravne odredbe koje su primenjene u datim predmetima, što otežava potpunu i preciznu analizu praćenih slučajeva. Jedan od razloga zbog čega je do toga dolazilo proizilazi iz nedostupnosti procesne dokumentacije, a pre svega optužnice.
Ovo važi posebno za terorizam o kojem se ne može govoriti kao o „predmetu organizovanog kriminala „nekoruptivne“ prirode“ kao što je navedeno u projektnoj dokumentaciji, iako ga Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, svrstava u nadležnost posebnog odeljenja nadležnog suda i predviđa posebno tužilaštvo koje goni učinioce ovih krivičnih dela. Crvena nit koja spaja ove oblike kriminala jesu zakonske odredbe organizacionog i procesnog karaktera, s tim da je pri ostvarenju projektnog zadatka u velikoj većini posmatranih suđenja bilo reči o slučajevima „visoke“ korupcije od kojih su neki imali i organizovani vid, pa su ispunili uslove da budu tretirani kao krivična dela organizovanog kriminala.
S obzirom da se jedan od ciljeva postavljenih u okviru projektnog zadatka odnosio na sveobuhvatnu analizu suđenja, istraživači su pratili različite faze postupka – prvostepeni, postupak pred sudom drugog stepena, a bilo je i slučajeva ponovljenog suđenja. Ako se uz to ima u vidu da je projektna orijentacija prvenstveno usmerena ka utvrđivanju određenih kretanja i opštih pokazatelјa, umesto ka analizi konkretnih slučajeva, ovaj zahtev je imao odlučujući uticaj prilikom sačinjavanja izveštaja. Ipak, prilikom iznošenja zaključaka navođeni su konkretni primeri u vezi sa praćenim postupcima kako bi se potkrepili ti zaključci.
Još jedna jako bitna stvar koju je ovaj projekat pokazao je da komunikacija tih pravosudnih učesnika suda i javnog tužilaštva, naravno i advokata, ali pre svega mislim na sud i javnog tužioca sa predstavnicima medija i njihovo nesenzacionalističko izveštavanje, već izveštavanje koje bi pratilo zahteve struke i koje bi se držalo onog principa da izveštavanjem ne smete da povredite pretpostavku nevinosti – ta saradnja i taj odnos bi morao da bude mnogo bolji.
Goran Ilić
Uvidom u zbirne izveštaje posmatrača u vezi sa analiziranim predmetima uočava se da su praćena suđenja koja se odnose na sledeća krivična dela:[1]
- zloupotreba položaja odgovornog lica,
- zloupotreba službenog položaja,
- trgovina uticajem,
- primanje mita, pranje novca,
- udruživanje radi vršenja krivičnih dela, i
- prevara.
Pri tome je potpunost i preciznost analize ograničena nedoslednošću pojedinih posmatrača u vezi s navođenjem konkretnih članova krivičnog zakona koji su primenjeni u toku pojedinih suđenja, jer je, naročito s obzirom na dugotrajnost postupaka, dolazilo do promena odredaba materijalnog krivičnog prava pa je moguće da, umesto zakona koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, ima mesta za primenu novog krivičnog zakonodavstva pod uslovom da je povoljnije po učinioca. Mogu se uočiti i slučajevi da u pojedinim izveštajima nisu navedeni ili je upućeno na pogrešne krivičnopravne odredbe koje su primenjene u datim predmetima, što otežava potpunu i preciznu analizu praćenih slučajeva. Jedan od razloga zbog čega je do toga dolazilo proizilazi iz nedostupnosti procesne dokumentacije, a pre svega optužnice.
Na suđenjima koja su praćena prevashodno je raspravljano o koruptivnim krivičnim delima (reč je „visokoj“ korupciji tj. korupciji nosilaca određenih funkcija), pri čemu su u pojedinim predmetima bili ispunjeni uslovi da određeni slučaj bude označen kao organizovan kriminal. Inače, klasičnih slučajeva organizovanog kriminala gotovo da nije bilo u suđenjima kojima su prisustvovali posmatrači.
Takvo posmatranje daje nam materijal za analizu značenja ponašanja učesnika u postupku i njihovo smeštanje u opšti društveni kontekst kako bi na osnovu toga doneli zaključke o opštoj slici ponašanja konkretnih učesnika u postupku.
Bez obzira što svako suđenje ponaosob ima svoju dinamiku i individualne karakteristike moguće je izvesti nekoliko zaključaka opšteg karaktera koji se prevashodno odnose na učesnike u postupku, ali i druge pokazatelje koji ukazuju na probleme u deljenju pravde.
Analiza odabranih suđenja za dela organizovanog kriminala i korupcije treba da pruži uvid u nekoliko važnih okolnosti. Ona se, na jednoj strani, odnosi na poštovanje pravila po kojima se vodi krivični postupak, posebno u okviru ostvarivanja osnovnih načela što je važan preduslov za zaštitu prava učesnika u postupku, a naročito okrivljenog. Poštovanje pravila krivične procedure je jedan od bitnih faktora pomoću kojih se ograničava potencijalna samovolja i zloupotreba od strane različitih učesnika u postupku. Na osnovu pomenute analize moguće je izvesti određene zaključke u vezi s tim pitanjem.
S druge strane, sagledavanje dinamike suđenja putem prisustvovanja njihovom odvijanju i beleženje reakcija svih učesnika u postupku predstavlja značajan istraživački postupak na osnovu kojeg se može dobiti širi i kompleksniji uvid u ovu problematiku. Takvo posmatranje daje nam materijal za analizu značenja ponašanja učesnika u postupku i njihovo smeštanje u opšti društveni kontekst kako bi na osnovu toga doneli zaključke o opštoj slici ponašanja konkretnih učesnika u postupku. U tom smislu analiza ponašanja sudija, ovlašćenih tužilaca ili branilaca ne daje samo odgovore na pitanja da li i u kojoj meri se poštuju odgovarajuća pravna pravila, već pruža sliku o opštem položaju odnosno karakteristikama sudijske, javnotužilačke ili branilačke profesije u Republici Srbiji. Na kompleksnost takve analize, a samim tim i zaključke koji se nameću utiče i činjenica da se ovde radi o analizi suđenja za dela organizovanog kriminala i korupcije.
Ne treba biti pravnik da bi se razumelo da je navedena uloga suda teško, a može se reći i nespojiva s njegovom obavezom da zaštiti prava okrivljenog. Jednom reči, sud je bio daleko od položaja nepristrasnost procesnog subjekta, a javni tužilac je u isto vreme bio rasterećen tereta dokazivanja o okrivljenom i krivičnom delu koje je izneo u optužbi.
Jedno od osnovnih polazišta u analizi suđenja i ponašanja učesnika u postupku je aktuelan koncept krivičnog postupka zasnovan na tužilačkoj istrazi koji je pre skoro deceniju zamenio tradicionalni inkvizicioni model vođenja krivičnog postupka. Zbog toga ovaj projekat i rezultati do kojih se došlo predstavlja solidan osnov za izvođenje zaključaka o tome da li je i u kojoj meri izmenjen procesni položaj učesnika u postupku odnosno da li je stvarnost suđenja usklađena s važećim normativnim okvirom.
Tradicionalni model krivičnog postupka u Srbiji bio je zasnovan na inkvizicionom odnosno istražnom modelu. Raspodela procesnih uloga u njemu je podrazumevala odgovarajuće, može se reći ustaljene načine ponašanja u toku krivičnog postupka. Jedna od osnovnih karakteristika nekadašnje procedure jeste uglavnom pasivna uloga javnog tužioca čije ambicije su po pravilu bilje ispunjenje podizanjem optužbe, pa je na neki način bilo očekivano što se u toku suđenja prema navodima koje je izneo u optužnom aktu odnosio kao da ishod postupka ne zanima previše. To se donekle moglo objasniti ulogom suda u toku suđenja koji je preuzimao „brigu“ o optužbi, a to se ogledalo u izraženoj dokaznoj inicijativi suda koja je veoma često bila usmerena na dokaze koji treba da potkrepe tužiočeve tvrdnje. Ne treba biti pravnik da bi se razumelo da je navedena uloga suda teško, a može se reći i nespojiva s njegovom obavezom da zaštiti prava okrivljenog. Jednom reči, sud je bio daleko od položaja nepristrasnost procesnog subjekta, a javni tužilac je u isto vreme bio rasterećen tereta dokazivanja o okrivljenom i krivičnom delu koje je izneo u optužbi.
Uvođenje tužilačke istrage je imalo za cilj da tu jednostavnu jednačinu odnosa suda i javnog tužilaštva postavi u okvire funkcija koju svako od njih vrši, tako da se jedno od pitanja na koje treba potražiti odgovor u izveštajima posmatrača odnosi i na to da li je i u kojoj meri način pomak u vezi s tim.
Kada se radi analiza bilo kog procesa koji podrazumeva isprepletanost različitih interesa i složenost odnosa mora se uvek imati u vidu da na delovanje aktera tog procesa deluju mnogobrojni činioci, a u krivičnom postupku je to možda najviše izraženo. Iako se očekuje od sudija, javnih tužilaca i branilaca da sve vreme održavaju odgovarajući nivo profesionalnosti i zanemare različite uticaje koji se mogu javiti tokom trajanja postupka, treba biti svestan da je krivični postupak jedna zakonom uobličena životna situacija koja neretko traje dugo, pa je i zbog toga podložna vanpravnim uticajima.
UOČENI PROBLEMI U POSTUPANJU ORGANA KRIVIČNOG PRAVOSUĐA
PREDUGO TRAJANJE KRIVIČNIH POSTUPKA
Jedan od osnovnih zaklјučaka koji proizilazi iz analize izveštaja je predugo trajanje postupaka. Prosečna dužina trajanja analiziranih postupaka je sedam godina, ali ima postupaka koji su „zagazili“ u drugu deceniju i za mnoge od njih je još uvek neizvesno kada će biti okončani (predmeti:„Agrobanka“, „Luka Beograd“, „Kolubara“, „Metals“ i „Janušević i Miljković“). Na taj način se dovodi u pitanje načelo suđenja u razumnom roku. U toku jednogodišnjeg praćenja suđenja samo jedan postupak je pravnosnažno okončan (predmet„Goran Krstić“). Trajanje tog suđenja je iznosilo četiri godine i njegov tok je bio značajno ispod proseka za ostala posmatrana suđenja.
PREVELIKI BROJ OPTUŽENIH KOJIMA SE SUDI U ISTOM POSTUPKU
Pojedini postupci se vode protiv velikog broja optuženih (u predmetu „Kolubara“ čak 28 optuženih je obuhvaćeno jednom optužnicom, pri čemu je tokom postupka jedan optuženi preminuo), a to značajno komplikuje sprovođenje dokaznog postupka i utiče na dužinu trajanja postupka. S obzirom na česta odlaganja glavnog pretresa zbog izostanaka pojedinih okrivlјenih ili njihovih branilaca (uglavnom se ističu zdravstveni razlozi ili odsustvo zbog puta), u pojedinim slučajevima predsednici veća donose odluke o razdvajanju (uglavnom privremenom) postupka u odnosu na te okrivlјene (to se dogodilo u pomenutom predmetu „Kolubara“ u odnosu na dva optužena). Jasno je da osnovni uzrok ovih problema proizilazi iz optužnica koje brojem optuženih i delima koja su im stavljena na teret predstavljaju usko grlo za vođenje i okončanje suđenja u razumnom roku.
POSTUPANJE UČESNIKA U KRIVIČNOM POSTUPKU
Poseban akcenat u analizi je posvećen položaju i ulozi suda i učesnika u krivičnom postupku, kako glavnih: javni tužioci, okrivljeni sa braniocima, tako i drugih učesnika poput svedoka i veštaka.
SUD
Kada je reč o sudu, a prvenstveno postupanju predsednika sudećeg veća u toku glavnog pretresa, može se zaključiti da je uloga suda i dalje, uprkos skoro jednodecenijskoj primeni procesnih odredaba koje taj položaj uređuju na drugačiji način, opterećena inkvizicionim pristupom, tj. prenaglašenom potrebom suda da ima odlučujuću ulogu u toku dokaznog postupka. Primera radi, predsednik veća veoma često postavlјa pitanja optuženom ili svedoku u cilјu potvrđivanja navoda optužbe, a u pojedinim slučajevima ide tako daleko da pitanja poprimaju sugestivni karakter. Kod pojedinih sudija se uočava i prenaglašen autoritativni (pa čak i nipodaštavajući) stav prilikom obraćanja pojedinim učesnicima u postupku (posebno optuženim i svedocima).
U predmetu „Janušević i Miljković“, sudija je prema rečima posmatrača bila malo iznervirana zbog toga što iz iskaza svedoka nije dobila nikakve informacije koje bi teretile okrivljene, pa je više puta ponavljala pitanja svedoku uz komentare „kako ne možete da se setite“ i „da li se vi uopšte nečega sećate“. Posmatrač je stekao utisak da je postojao neki vid pritiska i svakako neravnopravnog tretiranja stranaka u postupku.
U drugom predmetu – „Agrobanka“ posmatrač je zabeležio neke momente koje oslikavaju takav odnos sudije prema optuženom. Naime tokom ispitivanja veštaka optuženi je zamolio predsednika veća da mu dopusti da ostvari svoje pravo na postavljanje pitanja, na šta je predsednik odgovorio: „Imate Vi i previše prava, ja da Vam kažem“. Prilikom izvođenja iste dokazne radnje ispoljen je omalovažavajući odnos i prema braniocima što se ispoljavalo kroz pokušaje predsednika veća da „konkretizuje“ pitanja branilaca upućena veštaku. U jednom trenutku se jednom od njih obratio rečima: „Vi ste se uhvatili za jednu rečenicu iz nalaza i mišljenja, kad treba da gledate ceo nalaz i mišljenje, kao da niste završili fakultet“, a drugom: „Vi svaki put imate uvod od 3-4 minuta, ja to u životu nisam video“. Navedeni primeri ukazuju da sudije iskoračuju iz granica koje postavlja zahtev za nepristrasnošću.
Pored toga, ni javnost, kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje, ne nailazi uvek na dobar prijem od strane sudija, jer su uočeni slučajevi u kojima je prisustvo posmatrača i opšte javnosti doživljeno kao problem. To se takođe manifestuje demonstriranjem autoritativne pozicije predsednika veća koji u takvim situacijama preduzimaju legitimisanje posmatrača i na informaciju o prisustvu novinara u sudnici upućuju opaske o njihovom „neprijateljskom“ stavu prema suđenju i očekivanjima u pogledu „neadekvatnog“ medijskog izveštavanja o slučaju.
Primer takvog odnosa sudije postojao je na suđenju u pomenutom predmetu „Janušević i Miljković“. Prema rečima posmatrača sudija je „strahovladu“ ispoljavala prema njima koji su predstavljali javnost, uz ispitivanje ko su, iz kojih su novina, komentarišući da je nadgledaju i ocenjuju njen rad kako bi posle pisali o tome uz upozorenje da se svi telefoni ugase da ne bi ona sama reagovala. Takođe na pitanje sudije „ko ste vi“ upućeno konkretno posmatraču i odgovora posmatrača da predstavlja javnost, sudijin komentar je bio da mora biti da je posmatrač neka VIP persona pa se deklariše kao javnost a ne imenom i prezimenom. Potom je usledilo legitimisanje od strane pravosudne straže što je sve posmatrač ocenio kao neopravdan postupak i izneo pretpostavke o mogućim razlozima tog ponašanja koji se mogu odnositi na dugo trajanje postupka (od 2012. godine) što može da bude osnov za javnu kritiku.
Ni položaj odbrane na glavnom pretresu i odnos suda prema optuženom ne može se na osnovu praćenih slučajeva oceniti kao zadovoljavajući. Pomenuta je neprimerena komunikacija predsednika veća sa optuženim i braniocem, a prisutan je i problem odnosa prema zahtevima odbrane za pribavlјanjem pojedinih dokaza i ostvarenje blagovremenog uvida u dokazni materijal optužbe.
Takav utisak su posmatrači stekli u predmetu„Eparhijski centar Rade Neimar“, s obzirom da se u toku pretresa javio problem u vezi sa određenom dokumentacijom. Naime, bilo je potrebno pribaviti dokumentaciju od Zavoda za zaštitu spomenika kulture što je sud i učinio, pri čemu je jedan od branilaca istakao da je to moglo biti učinjeno mnogo ranije i da bi se tako skratilo trajanje postupka. Poseban problem je što braniocima nije dostavljena potrebna dokumentacija od strane suda niti se ona nalazila u spisima predmeta. Uprkos tome, prema rečima posmatrača, predsednik veća je insistirao da odbrana postavlja svoja pitanja svedoku iako su se ona ticala upravo sadržaja te dokumentacije. Stiče se utisak da na takvim suđenjima odbrana mora da se „izbori“ za ravnopravnost u postupku, tj. da nedovoljno insistiranje na pravima koja je pripadaju nosi rizik da bude uskraćena za određena prava. U tom smislu se mogu uočiti razlike između reakcije odbrane u takvim okolnostima u zavisnosti od slučaja, ali o tome će biti više reči u delu koji se bavi analizom uloge branioca u postupku.
Ima međutim i drugačijih primera, tako da je na nekim od suđenja koja su praćena stav suda prema optuženom bio potpuno drugačiji (može se reći ex lege), jer je optuženom pružena mogućnost da neometano postavlјa pitanja i iznosi odbranu neposredno i/ili preko branioca. Negde je čak uočeno i davanje blage prednosti optuženom u dokaznom postupku što se može objasniti i time da tradicionalni odnos suda prema odbrani još uvek funkcioniše čak iako optuženi ima adekvatnu pomoć profesionalaca odnosno branioca.
U predmetu„Šarić“, prema rečima posmatrača, sud je svakom učesniku obezbedio nesmetano izlaganje i dovoljno vremena za to, kao i mogućnost postavljanja pitanja. Posebno je istaknuto da su naročito okrivljeni na svakom ročištu imali mogućnost da ukoliko žele dobiju reč na kraju ročišta i tada kažu sve što imaju i postave pitanja u pogledu bilo čega što im nije jasno.
Prisutan je, a može se reći i izraženiji problem odnosa predsednika veća prema svedocima. Naime, čest je slučaj da oni ne budu poučeni o pravima koja im pripadaju, da bivaju neopravdano prekidani u izlaganju, pa se ponekad čak može steći utisak da je reč o optuženom a ne o svedoku s obzirom na pitanja koja im sud postavlja.
U predmetu „Eparhijski centar Rade Neimar“ posmatrač je istakla da predsednik veća nije poučila svedoke da, u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, ne moraju da odgovore na određena pitanja, kao i da je konstantno prekidala svedoke tokom izlaganja postavljanjem pitanja. Posmatrač je uočila i da je predsednik veća takođe prekidala ispitivanje svedoka koje su preduzimali javni tužilac i branioci tako što bi opet postavljala svoja pitanja.
JAVNI TUŽILAC
Na osnovu analize izveštaja posmatrača proizilazi da se nisu ispunila očekivanja u vezi s promenama u postupanju javnog tužilaštva u krivičnom postupku koja su zasnovana na promenjenom konceptu krivičnog postupka. Iako je prtekla skoro jedna decenija od početka primene tužilačke istrage (osam godina za dela organizovanog kriminala i gotovo sedam godina za ostale oblike kriminaliteta) ne može se reći da postoji zadovoljavajući nivo aktivnosti javnog tužioca u odnosu na optužbu koju zastupa. Stara slika pasivnog zastupnika javne tužbe je i dalje prisutna u izveštajima posmatrača i to je jedan od najupečatljivijih zaključaka analize.
Ta pasivnost se s jedne strane ispoljava u vidu slabe aktivnosti na suđenju kroz npr. nepostavljanje ili retko postavljanje pitanja svedocima odbrane ili optuženom kao u predmetu„Asomakum“. Na jednom od ročišta u tom predmetu zamenik višeg javnog tužioca nije postavio nijedno pitanje nijednom od okrivljenih nakon iznošenja njihovih odbrana, već su pitanja postavljali branioci i predsednik veća, dok je na drugom ročištu javni tužilac ipak postavljao pitanja okrivljenima, ali u značajno manjem obimu u odnosu na branioce i predsednika veća.
Takođe u predmetu„predsednik Višeg suda u Šapcu“ utisak posmatrača je da je javni tužilac suštinski bio pasivan tokom dokaznog postupka. Predsednik veća je najčešće pozivao okrivljene da se prvo izjasne jesu li to oni na snimku, pa da onda daju svoj komentar dokaza. U tom smislu je istaknuto da je sudija maksimalno iskoristio svoje ovlašćenje da svestrano raspravi predmet dokazivanja odnosno sve činjenice bitne za primenu pozitivnog krivičnog zakonodavstva.
S druge strane neaktivnost tužilaštva se ispoljava i prilikom preduzimanja radnji dokazivanja koje su pod njihovom direktnom kontrolom. U tom smisli analiza izveštaja posmatrača ukazuje na problem kvaliteta veštačenja, odnosno postavlja se pitanje stručnosti određenih veštaka što je posebno u predmetima „visoke“ korupcije ozbiljan problem. Složenost predmeta koji su ekonomske odnosno finansijske prirode pretpostavlja i angažovanje osobe koja ima odgovarajuće znanje i iskustvo a na taj način bi javno tužilaštvo pokazalo potrebnu inicijativu za zastupanje optužbe bez oslanjanja na tuđu pomoć na šta je i zakonom obavezano.
U tom smisli analiza izveštaja posmatrača ukazuje na problem kvaliteta veštačenja, odnosno postavlja se pitanje stručnosti određenih veštaka što je posebno u predmetima „visoke“ korupcije ozbiljan problem.
Sve pomenuto ima veću težinu ako se ima u vidu da suprotna strana odnosno odbrana ima mogućnost da ospori nalaz i mišljenje veštaka angažovanjem stručnog savetnika, odnosno lica koje ima potrebna stručna znanja u oblasti u kojoj je određeno veštačenje, pa može sa stručnog aspekta da na suđenju osporava nalaz i mišljenje veštaka. Imajući to u vidu, logično se nameće pitanje zbog čega javno tužilaštvo prepušta stvari slučaju i dolazi u situaciju da se kvalitet dokaza u ovakvim kompleksnim predmetima dovodi u pitanje. Da li je u pitanju samo tradicionalna inercija i očekivanje da će sud učiniti nešto u prilog optužbe umesto tužioca ili je reč o nekom drugom razlogu, činjenica je da to nije moguće zaključiti samo na osnovu analize izveštaja sa suđenja.
Primer takvog suđenja je postupak koji se vodi u predmetu„Luka Beograd“ gde je jedan od branilaca u ponovljenom postupku istakao da postoji mnogo metoda veštačenja i da svaki veštak ima svoj, ali da metod koji je primenio angažovani veštak ne poznaje ni ekonomska teorija niti praksa. U tom smislu je ukazano da su nalazi tog veštaka, a posebno primenjeni metod, osporila dva stručna savetnika, koji imaju kredibilitet, dok je angažovan veštaku ovo prvi slučaj.
Čak i tamo gde na osnovu analize izveštaja postoji izvesna aktivnost javnog tužioca primetno je nesistematično postupanje bez jasnog cilja. Optužnice kojima je obuhvaćen veliki broj okrivljenih (poput pomenutog predmeta sa 28 okrivljenih – „Kolubara“) pretpostavljaju izvođenje obimnog dokaznog materijala na glavnom pretresu, a to sve nije previše delotvoranput ka ostvarenju uspeha u krivičnom postupku. Mnogi rizici se tu pojavljuju, počev od opasnosti od stalnog odlaganja zbog velikog broja učesnika (teško je zamisliti suđenje sa kojeg neće izostati neko od učesnika), preko problema u savladavanju takvog dokaznog materijala što su posmatrači uočili kao jedan od najvećih problema (preko 1000 stranica materijala u predmetu „Šarić“).
Takvim odnosom prema optužbi koju zastupaju, javni tužilac radi „u korist svoje štete“ i pruža priliku odbrani da preduzme aktivnosti koje će ukazati na nedostatke optužbe. Čini se da javni tužilac teško pronalazi uravnotežen pristup između potrebe da optužbom obuhvati što više učinilaca i krivičnih dela, na jednoj strani, i mogućnosti dokazivanja svega toga, na drugoj. Može se zaključiti da potreba za podizanjem „megaoptužbi“ ima delom opravdanje u potrebi da se u javnosti stvori slika o važnosti predmeta koji se iznosi pred sud, spremnosti javnog tužioca da učini sve da bi se primenio državni ius puniendi, a kao najbolji pokazatelj te rešenosti jeste obim optužnog zahteva.
O pasivnosti zastupnika države svedoče i slučajevi u kojima je Republika Srbija označena kao strana koja je oštećena krivičnim delom a predstavnik javnog pravobranilaštva ne dođe na glavni pretres. Sličan obrazac ponašanja se uočava i u takvim slučajevima pa se može napraviti određena paralela sa postupanjem javnog tužilaštva.
Takva situacija je postojala u predmetu „Luka Beograd“ u vezi s kojim je početkom ove godine doneta oslobađajuća presuda po drugi put, ali sve vreme suđenja se nije pojavio predstavnik javnog pravobranilaštva iako je u postupku oštećena strana bila Republika Srbija.
ODBRANA
Nasuprot javnog tužioca se nalazi odbrana, a u postupcima u kojima se odlučuje za krivična dela organizovnaog kriminala i „visoke“ korupcije može se reći da je pravilo da optuženi ima stručnu pomoć branioca. Reč je o složenim predmetima u kojima je pripremanje odbrane po pravilu je složen zadatak. U tom smislu očekuje se da će aktivan branilac učiniti sve što je na raspolaganju kako bi svoj posao uspešno obavio. To je ono što svako ko je zainteresovan za praćenje nekog suđenja očekuje da vidi u sudnici. Podrazumeva se i da branioci moraju da se ponašaju u skladu s pravilima, ali i da pokuša da iskoristi polje slobodnog prostora koji mu ostvaljaju određene zakonske odredbe kako bi ostvario najpovoljniji mogući ishod za svog klijenta. Tako bi otprilike izledao dobar branilac, ali je pitanje kako se ova predstava uklapa u utisak o ulozi branioca koji su stekli posmatrači na odabranim suđenjima.
Posebna okolnost koja se u vezi sa konkretnim suđenjima za organizovani kriminal i korupciju mora istaći je da često čitav tim izabranih branilaca stoji iza okrivljenog. Ovo se može objasniti s jedne strane složenošću predmeta o kojem se odlučuje, naročito ako je reč o oblasti u vezi s finansijama, ali i statusomoptuženih. Tako je npr. u predmetu „Luka Beograd“ većina optuženih imala izabrane branioce, a pojedini optuženi su imali i više branilaca (npr. jedan optuženi je imao tri advokata).
Posebno treba istaći insistiranje pojedinih optuženih i njihovih branilaca na političkom kontekstu suđenja. Bilo je primera da je branilac u pojedinim slučajevima isticao političku pozadinu kao osnovni razlog za pokretanje i sprovođenje krivičnog postupka protiv optuženog.
Iz izveštaja posmatrača mogu se uočiti dva aspekta ponašanja branilaca na glavnom pretresu. Na pojedinim suđenjima je uočeno da branilac, mimo onoga što se od njega očekuje, nije pokazao potrebnu aktivnost kada je trebalo da postavlja pitanja svedocima optužbe odnosno prilikom unakrsnog ispitivanja. Takvo ponašanje navodi na pomisao da branilac nije bio u dovoljnoj meri zainteresovan ili pripremljen, odnosno da nije bio na visini zahteva koji mu postavlja struka. Utisak posmatrača je da je na taj način suštinski odmogao klijentu. U predmetu „Goran Krstić“, po mišljenju posmatrača, završne reči branioca nisu ostavile delotvoran utisak, budući da nije makar ukratko sumirao bitne okolnosti konkretnog slučaja sa akcentom na one koje smatra ključnim za svoju odbranu, tj. koje su relevantne da pokažu da okrivljeni nije kriv.
Posmatrači su zapazili da su na pojedinim suđenjima branioci bili nedovoljno aktivni u odnosu na sud, a radilo se o procesnim situacijama koje su bile nepovolјne po optuženog. Čini se da je na tim suđenjima autoritet predsednika veća bio isuviše jak i uticao je na ponašanje i stav branilaca koji je ostao pasivan, umesto da se zauzme za klijenta i iskoristi sve procesne mogućnosti koje mu stoje na raspolaganju.
U predmetu Janušević i Miljković, prema mišljenju posmatrača, branioci su odavali utisak da ne žele da se zamere sudiji i da nisu na najbolji način branili interese svojih klijenata jer se nisu usprotivili nijednom pitanju sudije kada je trebalo, niti su se na bilo koji način suprotstavili stavu sudije i njenom ponašanju odnosno načinu na koji vodi postupak i kako se ophodi prema odbrani. Posmatrač je naveo i neke primere u prilog takvog stava od kojih se prvo odnosi na situaciju kada je odbrana dozvolila da sudija preformuliše inače dozvoljeno pitanje. Drugi slučaj je sveo na izostanak rekacije na zahtev sudije upućen braniocu da joj se njegov klijent lično javi kada se vrati sa lečenja u inostranstvu, inače će mu odrediti pritvor. Branilac je na to bezuslovno pristao i zamolio sudiju da to ne radi, jer je okrivljeni dolazio uredno.
Bilo je i glavnih pretresa na kojima se branioci koriste svim raspoloživim sredstvima u cilju postizanja povoljnog ishoda po optužene čije interese zastupaju. U tim slučajevima su posmatrači uočili da se branioci kreću granicom koja deli uspešno zastupanje interesa klijenta i poštovanja pravila koje je veoma blizu nečemu što bi moglo da se označi kao zlopupotreba prava. Reč je pre svega o čestom nepojavlјivanju na glavnom pretresu, u meri koju sud toleriše a koja donosi očekivanu korist klijentu – odugovlačenje postupka kako bi se bolje pripremila odbrana ili postigli neki drugi efekti. Posmatrači su uočili i ponašanje branilaca koje karakteriše izražena aktivnost prilikom postavljanja pitanja svedocima optužbe ili veštacima, tj. licima čije izjave mogu da budu nepovoljne po interese optuženog. U tom smislu branioci koriste različita sredstva kako bi umanjili značaj nekog ispitivanja koje ne ide u prilog optuženom. To se postiže obično „razvodnjavanjem“ izgovorenih činjenica tako što se postavlјanju bespotrebna pitanja koja nemaju nikave veze sa predmetom odnosno onim zbog čega su svedoci ili veštaci pozvani.
Primer za takvo ponašanje branilaca može se pronaći u predmetu „Šarić“. Kako je posmatrač istakao, na jednom ročištu u tom predmetu obavljeno je unakrsno ispitivanje veštaka ekonomske struke tokom izvođenja dokaza. Posmatrač je ukazao da je to unakrsno ispitivanje formalno bilo u skladu sa pravilima ZKP, ali su branioci prekidali unakrsno ispitivanje tužioca tražeći od suda da im dozvoli reč. Branioci su se, prema rečima posmatrača, tom prilikom pravili nevešti i napadali tužioca kako on tokom unakrsnog ispitivanja postavlja veštacima sugestivna pitanja, iako sigurno znaju da se radi o procesnoj situaciji kada tužilac ima pravo da to radi (budući da su branioci pre toga obavili osnovno ispitivanje). Zaključak posmatrača je da je na taj način praktično uporopašćen tužiočev logički sled pitanja, a time i celo izlaganje jer su zahtevali reč posle svakog pitanja koje je tužilac postavio.
Posebno treba istaći insistiranje pojedinih optuženih i njihovih branilaca na političkom kontekstu suđenja. Bilo je primera da je branilac u pojedinim slučajevima isticao političku pozadinu kao osnovni razlog za pokretanje i sprovođenje krivičnog postupka protiv optuženog. Isticanje političke pozadine suštinski ne utiče na pitanje dokazivanja, ali relativizuje značaj postupka naročito ako je postojala ili još postoji velika zainteresovanost javnosti i stvaranje slike o krivici okrivljenog tokom trajanja postupka čime se povređuje pretpostavka nevinosti. Stvaranje i održavanje takve medijske slike okrivljenog u svim slučajevima, pa i u slučajevima organizovanog kriminala i „visoke“ korupcije, može višestruko nepovoljno da utiče na njegov položaj u postupku. Posmatrano sa stanovišta odbrane pominjanje političke pozadine može da bude moćno oružje, posebno u okolnostima ako optužba ne raspolaže sa dovoljno kvalitetnog dokaznog materijala.
U vezi s pomenutim aspektima treba navesti predmet „Luka Beograd“ odnosno izlaganje jednog optuženog koji je prema rečima posmatrača na suđenju tvrdio da ni na koji način nije učestvovao u prodaji akcija „Luke Beograd“. U to vreme je bio ministar privrede i u svojoj odbrani je isticao da je celokupan postupak protiv njega i ostalih isključivo političke prirode, jer je vlast, po njegovim rečima, po direktivi Evropske unije morala da nađe „odgovorne“ pa se tako ovaj krivični postupak „prelomio“ preko njegova leđa, budući da je bio ministar u dva mandata.
Politički momenat je istican i na suđenju u predmetu „Goran Krstić“ za dela trgovina uticajem i primanje mita, s obzirom da je optuženi u svojoj završnoj reči tvrdio da je ceo postupak političke prirode, da mu je smešteno i da on nije tražio niti je znao da se u kesi nalazi novac. Takođe je istakao da se vođenjem postupka degradira njegova profesija sudije, jer je svoj posao obavljao u svemu u skladu sa pravilima struke. Posmatrači navode da je optuženi istakao da tokom svoje karijere nije bilo nikakvih nezakonitosti u njegovom radu, a da o njegovom ugledu govori i to što je bio izabran za predsednika suda.
DRUGI NEDOSTACI U OSTVARENJU PRAVIČNOG SUĐENJA
S obzirom da načelo javnosti predstavlja jedan od osnovih elemenata prava na pravično suđenje, neophodno je obezbediti neophodne uslove za njegovo ostvarenje. S obzirom da suđenja u proseku dugo traju teško je pratiti njihovo odvijanje, naročito ako neko želi da otpočne da prati suđenje na kojem su u velikoj meri izvedeni dokazi ili predstoji završna reč i izricanje presude. Najlogičniji i najjednostavniji način bi tada podrazumevao upoznavanje zainteresovanih sa osnovnim podacima o aktuelnim suđenjima preko sajta suda, u ovim konkretnim slučajevima je reč o Višem i Apelacionom sudu u Beogradu. Međutim, na osnovu analiziranih izveštaja dolazi se do zaključka da taj uslov nije uvek ispunjen, a razlog su neažurirani i netačni podaci na sajtu Višeg suda u Beogradu.
Tako su u predmetu „Eparhijski centar Rade Neimar“ na sajtu beogradskog Višeg suda objavljena pogrešna imena okrivljenih te je umesto pravih imena prvooptužene i drugooptuženog napisano ime Simeona Vilovskog. Takođe, nisu bilo podataka o krivičnom delu koje im se stavlja na teret niti je navedna oznaka predmeta.
Neupućena javnost je na taj način onemogućena da se barem na elementarnom nivou upozna sa sadržinom predmeta o kojem se sudi. Posmatrači su nailazili na veće poteškoće u slučajevima kada su želeli da prate suđenja koja su već otpočela. Iako se donekle može razumeti da im sud, usled nedostatka opravdanog interesa, nije dozvolio da razmotre spis, ostaje pitanje u kojoj meri se medijima ili drugim zainteresovanim licima ili udruženjima (npr. predstavnicima struke) tako nešto dopušta. Takođe, pitanje je da li predstavnici sudova koji su zaduženi za odnose s javnošću na odgovarajući način da pružaju osnovne podatke koji omogućavaju nesmetano uključivanje u određenu fazu krivičnog postupka.
U predmetu „Goran Krstić“ posmatrači su istakli da su se u praćenje suđenja uključili tek u fazi završnih reči i izricanja presude kao i da nisu imali ni optužnicu, tako da su sve informacije do kojih su došli, pribavili isključivo kroz završne reči i medije odnosno novinske članke koji su se odnosili na taj slučaj. Sličan komentar je imao i posmatrač u predmetu „Agrobanka“, s tim što tu nije bila u pitanju faza završnih reči već dokazni postupak.
Uočeno je i često kašnjenje početka glavnog pretresa (u proseku oko dvadesetak minuta), pri čemu je ono obrazlagano uglavnom tehničkim razlozima. U predmetu „Agrobanka“, po rečima posmatrača, dešavalo se da početak glavnog pretresa kasni po 30 minuta, a da razlozi kašnjenja takođe nisu saopšteni ni strankama ni javnosti. To možda ne deluje kao veliki problem ali oslikava u jednom širem smislu odnos suda prema učesnicima u postupku odnosno njihovom vremenu.
ZAVRŠNE NAPOMENE
Rukovodna ideja nove koncepcije krivičnog postupka može se označiti kao pokušaj jasnog razdvajanja osnovnih krivično procesnih funkcija. To pre svega podrazumeva ukidanje obaveze suda da po službenoj dužnosti utvrđuje činjenice u postupku, što, pored ostalog, znači da sud ne treba da sprovodi istragu i u okviru nje prikuplјa dokaze. Logično je da se istražitelјska uloga dodeli javnom tužiocu koji je, po prirodi svoje funkcije, i najviše zainteresovan za ostvarenje svrhe istrage. Da bi bio što uspešniji u tome neophodno je da od formalnog postane istinski rukovodilac istrage, a to podrazumeva da pod svojom kontrolom ima i policiju. S obzirom da se veliki deo policijske aktivnosti po odredbama prethodnog Zakonika o krivičnom postupku odvijao bez stvarne kontrole, pa čak i saznanja javnog tužioca o tome, zakonodavac je smatrao da je potrebno da tužilačka uloga bude naglašena i u predistražnom postupku. Prilikom iznalaženja određenih normativnih rešenja kao svojevrsni uzor je poslužio odnos koji je izgrađen u praksi tužilaštava posebne nadležnosti, pa je razumlјivo da su odredbe novog Zakonika o krivičnom postupku od 2011. godine primenjivane najpre u postupcima koji su u okviru zajedničkog projekta BIRN-a i CEPRIS-a praćeni.
I dalje je raspodela uloga takva da je javni tužilac u velikoj meri pasivni učesnik, odnosno nosilac sporedne uloge na glavnom pretresu, dok je glavna uloga rezervisana za sud koji nastoji da održi optužbu „u životu“, dovodeći na taj način u značajnoj meri u pitanje svoju nepristrasnost kao elemenat prava na pravično suđenje.
S obzirom da su izveštaji posmatrača proizašli sa suđenja kojima su prisustvovali, jasno je da dobro deljenje pravde podrazumeva i odgovarajuću ulogu suda, ali kao procesnog subjekta koji treba da ima suzdržaniju ulogu od one koju je do 2011. godine imao. Na žalost, projekat je potvrdio da je još dalek put do toga da sudija postane onaj ko sumnja, za razliku od javnog tužioca koji veruje u navode optužbe koju je izneo na suđenju. I dalje je raspodela uloga takva da je javni tužilac u velikoj meri pasivni učesnik, odnosno nosilac sporedne uloge na glavnom pretresu, dok je glavna uloga rezervisana za sud koji nastoji da održi optužbu „u životu“, dovodeći na taj način u značajnoj meri u pitanje svoju nepristrasnost kao elemenat prava na pravično suđenje. Parafrazirajući na određeni način poslovicu o tome da je navika druga ljudska priroda, može se zaključiti da se navedeni uslovljeni refleks suda ne može ukloniti jedino normativnim intervencijama.
To i ne treba da čudi, budući da dobro ustrojena sudska vlast predstavlјa tek početni korak na putu ka dostizanju standarda koji se označava kao vladavina prava. Moglo bi se čak reći da vladavina prava ne zavisi samo od postojanja formalnih (tj. normativnih) rešenja koja bi oblikovala institucije vlasti, već prvenstveno od napora zajednice da stvori društvene, političke i kulturne uslove za vršenje vlasti koja je ograničena pravom. Drugim rečima, neophodno je da postoji jedna vrsta prećutnog društvenog odobravanja da su za suštinsku vladavinu prava neophodna stroga razdvojenost grana vlasti, naročito zakonodavne i izvršne, i sudska kontrola zakonodavne delatnosti.
Ako se sudska vlast posmatra u svetlu zakonskih poteza koji su preduzeti i njihovog (ne)sprovođenja u život, nameće se zaklјučak da toj grani vlasti nije pružena ozbilјna prilika. Institucionalizovanje sudske vlasti ne sme se zato ograničiti na zahtev za uspostavlјanje pravnog okvira koji bi uredio organizacione i funkcionale pretpostavke za vršenje sudske funkcije. To je pre svega pitanje postojanja ili nepostojanja svesti o značaju sudstva kao institucije. To je priča o neuspehu da se uspostavi nezavisna i samostalna sudska vlast i neophodnosti da se, kao posledica života u ambijentu sputane sudske vlasti, postigne društveni dogovor koji će probuditi svest o važnosti sudova za ostvarivanje vladavine prava. To je najvažniji, ali tek prvi korak. I ovaj projekat treba posmatrati kao skroman iskorak u tom pravcu.
[1] Važno je ukazati na relativno mali broj praćenih predmeta u vezi sa organizovanim kriminalom i korupcijom što donekle otežava izvođenje opštih zaklјučaka i u izvesnoj meri može uticati na njihov načelni značaj.